Пре тридесет година велики јерарх Српске Православне Цркве, епиоскоп Јован (Велимировић) рукоположио је у свештенички чин свршеног богослова Велибора Бојичића. Првих двадесетак година службовао је у родном крају, епархија Шабалко-ваљевска, а онда је одлучио да дође у Аустралију. Тадашњи епископ Сава га поставља на парохију у бризбенском насељу Вајкол (Wacol), где је и остао до сада.
Да би се обележио јубилеј тридесетогодишњег служења Богу и Српском роду, Одбор је организовао прославу у суботу, 24. јула 2004. За ову прилику стигао је Епископ Милутин са архимандритом каонским о. Арсенијем.
Свету архијерејску литургију служио је Њ. П. Епископ Г. Милутин са више свештеника: архимандрит Арсеније; протојереј-ставрофор Драгомир Шиповац; протојереји: Драган Сарачевић, Милан Цветковић, Јован Цветић, Николај Серђук (украјински свештеник), млади јереј Никола Стефанов, као и домаћин прота Велибор. Ту је био и грчки свештеник о. Силуан и антиохијски свештеник о. Џон.
Током свете архијерејске литургије Владика је одликовао протојереја Велибора највећим одликовањем за свештенике Српске Православне Цркве, напрсним крстом.
Током делења нафоре народ је прилазио и честитао своме свештенику ово велико одликовање, које је наш прота заиста заслужио. Након одликовања и беседе владике Милутина, прешло се у салу црквено-школске општине, где се сместило око 300 гостију.
За трпезом љубави, о животу и свештеничкој служби проте Велибора, први је говорио Никола Власисављевић, млади председник ЦШО у Вајколу:
"Ваше Преосвештенство, часни Оци, браћо председници сестринских црквено-школских општина, председници српских организација, поштовани гости,
Данас смо се окупили да заједно прославимо и обележимо овај значајан дан, тридесетогодишwicu свештеничке службе нашег духовног оца ове цркве, проте Велибора Бојичића. Као председник ове Црквено-школске општине, част ми је да вам укратко опишем главне догађаје из живота оца Велибора.
Отац Велибор се родио на велики празник - Велику Госпојину, 28. августа 1952. године у селу Горња Буковица код Ваљева. Његови родитељи, Боривој и Милена, били су побожни људи који су исто тако васпитали њега и његовог млађег брата, Владислава.
Још од младих дана, после осмогодишwe школе, Велибор је одлучио да пође корацима свога ујака који је био свештеник у Америци. Студирао је у богословији Свети Сава у Београду од 1967. до 1972, године када је дипломирао. После две године у мају 1974. године, оженио се са Споменком, која је исто била из побожне породице. На други дан Духова, 3. јуна исте године, Блаженопочивши епископ Јован (Велимировић) рукоположио га је за ђакона а сутрадан, на трећи дан Духова, за свештеника.
Исте године, прву парохију је добио на сам Видовдан у селу Цветановац код Љига у Србији. У следећој години, родио се син Душан а касније и ћерка Даница. Отац Велибор је своју службу провео у истој парохији до Фебруара 1995. године, када је дошао овде у Вајкол.
За wegov духовни и неуморни рад Владика Јован (Велимировић) одликовао га је чином протонамесника 1986 године. После четири године, на храмовној слави на дан Сабора Светог Арханђела Гаврила, Владика Лаврентије (Трифуновић) одликовао га је чином протојереја. И као што сте видели данас на Светој Литургији, наш Епископ Милутин одликовао га је чином протајереја-ставрофора, највећим одликовањем који може добити мирски свештеник.
Доласком у Аустралију, то јест у бризбенско насеље Вајкол, он је одмах прихватио своју дужност као духовни отац свих парохијана ове Цркве и активно учествовао у напредку ове црквено-школске општине. Од тада и све до данас, он је позитивни сарадник са црквеном управом и част ми је што сам за протекле четири године имао прилику да радим са њим.
- Оче Велиборе, у име ове Црквено-школске Општине„Свети Никола“, Кола Српских Сестара „Света Петка“ и Фолклорне Групе „Косовски Божури, честитам вам тридесетогодишњицу ваше свештеничке службе и предајем овај скромни поклон као знак захвалности за ваш духовни и неуморни рад у нашој Српској Цркви."
- Прву захвалност упућујем Господу Богу, који ме је упутио овим путем. Другу, нашем духовном родитељу у аустралији, Његовом Преосвештенству епископу Г. Милутину, који ме је одликовао напрсним крстом који ћу носити до краја своје свештеничке службе. Трећу, вредним и побожним парохијанима и члановима ЦШО-не Вајкол који су му пуно помогли у обављању свете свештеничке дужности, а четврту, својој породици: супрузи Споменки и деци Душану, Даници и Марсели, који су ми били огромна потпора у овој тешкој и одговорној дужности – рекао је протојереј-ставрофор Велибор Бојичић.
Затим су поздравили новог крстоносног проту браћа свештеници из Бризбена, као и колеге Драган Сарачевић из сиднеја и Драгомир Шиповац из Мелбурна.
На крају је Владика Милутин између осталог рекао: ''Ово није случајно. Ја сам послушао Господа, па сам Божјом вољом одликовао највећим признањем Српске Православне Цркве оца Велибора. Радује се данас његова мајка у његовом родном селу и његов отац који се преселио из овог света. Нека о. Велибор, којег је рукоположио наш велики јерарх – епископ Јован (Велимировић), као и мене некада, остане веран пастир своме народу.''
Из Епархијског Весника - написао Протојереј-ставрофор Драгомир Шиповац
