идовдан је за српски народ најважнији догађај из његовог политичког и духовног живота. Он символизује у себи читаву српску историју, историју народног пораза али и његовог подизања, историју његовог страдања, патњи и мука, али исто тако и историју његове духовне и моралне снаге и величине, и веру и наду у боље дане. Видовдан, Косовски бој од 15. јуна 1389. године, за србе је символ части и поноса, љубави за Божију правду, за слободу, независност и државну самосталност, оданост хришћанству и православљу, символ истрајности, доследности, храбрости, и самопрегор у чувању, неговању и одржавању тих узвишених врлина. Речено језиком наше Цркве,
Видовдан је за српски народ његова Голгота, али и његово духовно и морално Васкрсење.
А у политичком погледу Видовдан представља један од најзначајнијих дигађаја,
прекретницу не само у српској већ и у балканској, па и читавој светској историји. Србија и српске земље на Балкану биле су главна препрека турским освајањима Балканског полуострва и њиховом надирању у Подунавље а одатле у Европу. Српоским поразом на Косову Турцима је омогућено покорење целог Балкана и даље продирање у централну Европу.
У XIV веку Балкану и Европи запретила је опасност са истока надирањем Турака, који су у Малој Азији све више ширили своју државу са јасном намером да је пренесу у Европу. Заузимањем Галипоља 1354. године, они су се утврдили на европском тлу и од тада почели непосредно угрожавати балканске државе. И ако је
требало да буде јасно и балканским и европским средњевековним државама да је надирање Турака у Европу
непосредна опасност за све њих, до слоге и заједничке сарадње није се дошло. Тако се није остварио ни план српског цара Стефана Душана о протеривању Турака у Азију. Међутим, после преране смрти цара Душана 1355. године и Турског заузимања Једрена 1363, У које је султан Мурат I преместио и своју престоницу из Азије, опасност од Турака постала је непосреднија и већа. Ту опасност прво су осетили српски владари на југу и покушали да јој се супротставе. Краљ Вукашин и деспот Угљеша Мрњачевићи сакупили су војску и изашли Турцима у сусрет. До битке је дошло код Черномена на реци Марици, 26. септембра 1371. године. Срби су изненада, ноћу, били нападнути и разбијени, а у боју је погинуо и сам краљ Вукашин (отац краљевића Марка).
Последице ове битке биле су тешке те су неки српски владари, господари српских крајева јужно од Шаре, признали турску власт и постали турски вазали, обавезујући се да султану плаћају данак (порез), и у ратним походима помажу га војском. После Маричке битке Турци почињу да нападају и на границе државе кнеза Лазара. Они заузаимају Пирот и Ниш. На Плочнику код Прокупља 1386. године Лазарева војска је потукла турску војску. Исте године турци су продрли чак у Херцеговину. Две године касније, 1388. босански војвода Влатко Вуковић потукао их је код Билећа.
После ова два пораза султан Мурат спрема се за коначни обрачун са Србима. Кнез Лазар се такиђе спремао да прихвати борбу. Обе војске, српска и турска, нашле су се 1389. године једна према другој на пољу Косову. До битке је дошло у уторак 15. јуна (тј 28. јуна по новом календару). У почетку Срби су имали успеха и заповедник десног крила, Вук Бранковић, потиснуо је турдку војску коју је предводио султанов син Јакуб. У то време један српски великаш, ''врло благородан и вредан'', именом Милош Обилић, успео је да дође до шатора цара Мурата, тобоже са намером да му се преда, и распорио га. Мурат је ускоро умро, а Турци су Милоша исекли на комаде. Међутим, султанов други син Бајазит, пошто је убио свога брата Јакуба због неуспеха, прибере турску војску, уведе нову резерву и баци је на Србе, нарочито на центар српске војске под командом кнеза Лазара; кнез је ускоро рањен и заробљен. То је несумњиво морало утицати на Србе те су се почели повлачити на оба крила. На српској страни учествовао је и један одред срба из Босне под командом војводе Влатка Вуковићa. Срби су потучени, а кнез Лазар, са извесним бројем српских великаша био је погубљен поред мртвог Мурата. У вези са првим успесима српске војске, босански војвода Влатко обавестио је свога краља Твртка да су хришћани однели победу над турцима, што је овај јавио у стране земље. Звона катедрале Нотрдам у Паризу објавила су и радосно поздравила ту прву вест о српској победи над Турцима.
Две године после Косовског боја. 1391. године, по дозволи султана Бајазита, тело кнеза Лазара пренето је из Приштине, где је привремено било сахрањено, у кнежеву задужбину, манастир Раваницу код Ћуприје. Године 1690, у време велике сеобе срба у Аустрију пренето је у Срем у манастир Врдник који је тада прозван Раваница, где је остало све до 1942. године и усташког терора. Тада је тело кнеза Лазара донето у Београд, у саборну цркву да би 1989. године поново враћено у његову задужбину Раваницу, где и данас почива.
Једна од главних одлика Видовдана је свесно и драговољно жртвовање за више идеале, жртвовање јединке ради целине, жртвовање у садашњости ради боље будућности. По народном схватању Косовска битка није догађај у коме се може победити или изгубити, већ унапред свесно приношење јуначке жртве. Лазар и његова војска причешћују се уочи Косовске битке и тиме се спремају за смрт. Ту нема двојства; за једно се ваља определити, за небеско или земаљско царство. И Лазар и његова војска одлучују се за небеско. А пут ка томе царству је пут страдања и на крају смрт. Косовски јунаци приносе се на жртву да би други на њој могли зидати своју будућност и живети. Та жртва се приноси на олтар правде и слободе. Сви су они пошли на Косово јер се нису могли помирити са животом у ропству. Они су пошли да бране слободу свога огњишта и били свесне да се слобода скупо плаћа. Били су свесни да је она драгоценија и од живота а нарочито живота у ропству. ''роб је получовек, а слободан Богу подобан''.
Главна је мисао видовданске етике, видовданске религије да царство није царство, ако не почива на части и правди а смисао је државе да брани правду и слободу народа, да је достојно највећег пожртвовања све учинити за те узвишене и свете идеале.
Док су други народи за национални празник узимали дан неког свог успеха или победе, ми Срби прогласисмо за национални празник дан народне катастрофе, Видовдан, дан пада српске државе. То несумњиво показује колико је снаге и самопоуздања у српском народу кад је и пораз могао славити. Српски народ зна да су голгота и васкрсење чврсто међусобно повезани, да
после Голготе мора доћи Васкрсење. Страдања и патње чисте, не само човека, већ и народ, од греха и окрепљују душу. Та вечита мисао да смо неправедно изгубили царство, али да смо га изгубили због наших греха и грешака, и да једног дана треба изаћи пред Праведног Судију и то светао и очишћен од свих недела, тешила је српски народ у доба робовања. У косовској катастрофи наш народ је показао још једну величину своје душе. Он је кривца за свој пораз тражио у самом себи, себе је окривљавао и кајао се.
Видовдан је Српском народу био подстрек за нова прегнућа. Он га је подсећао да Косово није освећено, да је велики број Срба још у ропству и да их треба ослободити. Тај дух Видовдана, освећење Косова и данашњих дана, дух борбе ''за Крст часни и слободу златну'', за правду, част и достојанство народа и државе,
уливала је свака српска мајка, још од колевке, своме детету, певајући песме о честитом Цару и косовским јунацима.
А најбољи чувари видовданске етике кроз векове били су српска народна песма и српска Црква. Празник Видовдан данас празнује српска Православна Црква и народ који га у души носи. Косово поље је за Цркву ''Свето поље и животна гробница'', кнез Лазар је ''свети косовски мученик''. Песник Војислав Илић у својој песми''Косовски соколи'' са страхпоштовањем истиче: ''То је свето гробље са кога сте пошли''. И као што је често истицано: ''Српски народ се одржао и све издржао благодарећи Косову и Цркви. Светосавска Црква му је била тумач Косова, а Косово тумач свега што се догодило пре и после пропасти земаљског српског царства''.
Три најглавнија обележја и најчвршће везе Српске Цркве са српским народом јесу – Свети Сава, Косово и Крсна слава. Они су били ти који су кроз сву нашу историју држали српски народ у јединству. То је оно по чему је Српска Православна Црква најчвршће повезана са народом, а без чега смо осуђени на још већа страдања и пропасти.
По Др. Драгославу Страњаковићу
