Историја Цркве Светог Николе у Вајколу Од првих дана доласка Срба у ову лепу и слободну земљу Аустралију свако је чезнуо за црквом или бар неким местом за верско окупљање. Тако је било и са Србима који су се настанили у Бризбену и околини. Епископ Димитрије, свештеници, управа и деца, Вајкол, 1977. Епископ Сава на Богослужењу у Вајколу, 1996. Већ 25-ог септембра 1953. године у Англиканској цркви “Свети Лука” која се налазила у Шарлот улици (Sharlot Street) одржана је оснивачка скупштина и основана Српска Православна Црквено-Школска Општина “Свети Никола” у Бризбену. На основу списка који нам је ставио на располагање брат Младен Богдановић, трећи по реду председник ове ЦШО, у могућности смо да објавимо имена свих који су тада постали чланови Општине:
Вујадиновић Душан (први председник) Бранковић Милијан (други председник) Шиљеговић Владимир Петровић Радивоје Николић Радисав Николић Предраг Станојевић Драгољуб Јовић Божидар Драгуљовић Перо Нешић Рафаило Уљаревић Шпиро Глишић Радивоје Тејић Милан Црњански Милош Икач Илија Рогоћ Богољуб Караџић Војислав Анђелковић Стојан Мартиновић Трифун		Обрадовић Иван Трифуновић Ђуро Јерић Саво Гроздановић Љубомир Милошевић Живорад Бига Божо Ивановић Миодраг Милошевић Миливоје Богдановић Младен Бојић Шпиро Николић Јован Влајић Богољуб Миловановић Момир Милошевић Стојан Антић Боривоје Милојевић Милијан Арсић Љубомир Ковачевић Радош

Та Англиканска црква и њене просторије служиле су Србима за привремено окупљање и богослужења док није купљено имање у Тувонгу 17-ог јула 1956-е. На том имању је за непуне три године саграђена сала коју је Отац Будимир Ђокић освештао 3/05/1959. Та сала је имала покретни олтар па је служила и као богомоља.

Несрећне 1963. године долази до проклете поделе у Српској Цркви у Америци, што се убрзо проширило и на Аустралију. Мањи део финансијских чланова 1964. године напушта Тувонг и оснива нову Општину и око Црквене имовине у Тувонгу покреће се судски спор. Суд није био у стању да донесе коначну одлуку коме званично та имовина припада па је 1970-е наложио да, до заједничког договора, ова имовина припадне онима који су остали при Тувонгу, и од тада се ова Општина званично зове Слободна Српска Православна ЦШО “Свети Никола”, Бризбен.

Цело то време осећала се потреба да се изгради црква. Покушано је да се од државних власти добије дозвола за градњу цркве на већ постојећем имању у Тувонгу, али власти то нису дозволиле пошто није било довољно простора и за цркву и за паркинг. Због тога се морало тражити веће имање на којем би се градила црква и пратеће просторије.

Залагањем Јована Лазовића, Јована Гаћеше и Војимира Никетића, пронађено је имање у Вајколу површине од приближно једног хектара (2,5 екра) које су они 10/09/1968. купили на своје име, платили депозит и узели од банке кредит, заложивши као гаранцију своје куће. Изашли су пред Управу ЦШО у Тувонгу и понудили јој то имање у власништво. Управа је одбила да имање исплати из касе ЦШО, али је одобрено да се од чланова прикупљају паре за исплату имања, које ће се користити за пикнике. За шест месеци, имање је отплаћено.

Од 1968 до 1974 на имању су одржавани пикници, а свештеници отац Растко Нинковић и отац Драгољуб Петковић су на имању, под шатором, служили и неколико служби Божијих. Међутим, свима је недостајала црква, па се 1973. и 74. године воде интензивни разговори о томе где да се гради црква. Једна група чланова ЦШО је била за то да се црква купи или гради ближе центру града а друга група је била за то да се црква гради на већ постојећем имању у Вајколу. 

Тако је 1973. године одржана скупштина чланства на којој је већина била за то да се нова црква гради у Вајколу, али одлука није била пуноважна пошто је било јавно гласање. Под председништвом Епископа Господина Димитрија 08/12/1974 одржана је нова скупштина у Тувонгу. 

Гласало се по питању да ли да се гради нова црква у Вајколу или да се купи готова понуђена црква у Бризбену. Гласање је било тајно. Од 93 присутна члана, 49 је гласало да се црква гради у Вајколу, а 44 да се купи готова црква. Иако су сви обећавали да ће се мањина покорити већини, тај основни принцип демократије није поштован. Велико незадовољство је владало међу члановима мањине, и пошто није била велика разлика између две групе, свака је кренула засебно, својим путем.

Већа група је одмах после Светог Николе, исте године, отпочела градњу цркве у Вајколу. Црква је завршена и свечано освећена чинодејством Епископа Димитрија 24. априла 1977. година. Друга група је остала још неко време у Тувонгу, па је 1975. године пронашла методистичку цркву у Јужном Бризбену, и купила је по повољној цени. Црква је преуређивана и поправљана до 12/11/1978 када је чинодејством Епискпа Петра освећена. Тако су у Бризбену настале још два Црквено-школске Општине које су се самостално развијале, служећи Богу и српском Роду.

Први председници ЦШО у Вајколу су били браћа Душан Влаисављевић, Младен Богдановић и Ратомир Нешић. При цркви у Вајколу су служили следећи свештеници: Растко Нинковић, Драган Јоцковић, Душан Стафанов, Срђан Веселиновић, Недељко Милановић и тренутно Велибор Бојичић. У периоду када се било без свештеника опслуживали су и свештеници из других парохија.

Наравно, како то бива у животу, и ова Општина је кроз своје битисање имала успоне и падове. Тренутно, хвала Богу, Општина има врло повољне услове за вршење своје еванђелске мисије у српском народу. Има велико имање, пространу и одговарајућу цркву, има добру нову салу, стан за свештеника и остале пратеће објекте. Има добро чланство и парохијане, стабилну управу, вредно Коло Српских Сестара, добру омладину која делује кроз фолклорну групу, редовног свештеника и солидне посете верника.

Врх стране